Moj prvi maraton - Plavi krug oko Ade 2020.

2020. sam započeo sa željom da to bude godina u kojoj ću trčati svoj prvi maraton, koji je trebao da se desi u Beogradu, u standardnom prolećnom terminu.

Poznato mesto gde sam trčao i svoj prvi polumaraton 2017. Pandemija virusa se umešala. U martu i aprilu gotovo da je čitav život stao pa je tako i beogradski maraton odložen za oktobar. To odlaganje me nije previše razočaralo jer je nekako bilo očekivano.

Dobro je poznato da situacija u oktobru nije postala mnogo bolja, pa mi posle još jednog odlaganja, nije preostalo ništa drugo osim da čekam narednu godinu i nadam se da će organizovanih trka biti, ili da maraton pretrčim u svojoj režiji.

Zanimljivo je da je beogradski maraton 2020. prvi koji nije održan u skoro četiri decenije dugoj tradiciji i da se trčalo čak i 1999. za vreme bombardovanja SR Jugoslavije.

Nisam bio motivisan da trčim svoj prvi maraton tek tako, pa sam u toku oktobra skoro odustao od mogućnosti da ću ove godine postati maratonac.

Ipak, nova šansa se ukazala, i to Plavi krug oko Ade - trka koja se održava 9. put, a prvi u virtuelnoj formi. Nisam naročito zainteresovan za virtuelne trke, pa ni ovu verovatno ne bih primetio da prijatelj trkač Nebojša Šarčević nije predložio da se 14.11.2020. na svetski dan borbe protiv dijabetesa, okupimo i zajedno startujemo.

Tako se iznenada ukazala šansa da ipak trčim svoj prvi maraton.

Prijavio sam se, a sedam dana kasnije stigao je startni paket, najbogatiji koji sam do sada dobio. Organizatori su se zaista potrudili. Svaka čast.

Ubrzane pripreme

Kako sam redovno trčao cele godine, bio sam prilično spreman za maratonsku distancu. Povećao sam obim treninga, tako da sam 2-3 nedelje pred trku trčao preko 100 kilometara nedeljno.

Sedam dana pre maratona, na nedeljnom treningu, bez problema sam trčao 30 kilometara (2 sata lagano i poslednjih 35-40 minuta brže), tako da sam očekivao da ću trčati nešto ispod 4 sata, što je tempo od oko 5:20 - 5:30 min/km. Na trci se, naravno, to baš nije tako ostvarilo, ali o tome nešto kasnije.

Cilj za trku nije bio da trčim najbrže što mogu. Smatrao sam da to nije idealna prilika, a lični rekord ću svakako ostvariti, obzirom da mi je to prvi maraton. Ipak, kako sam ranije u toku leta, trčao 30 km tempom 4:40 min/km, potajno sam se nadao da bih, ako se ukaže prilika, mogao da trčim oko 3h 30min - 3h 40min.

Trka je mogla da počne

Svanula je i subota, 14. novembar. Ustao sam spreman, nisam osećao tremu ili nervozu. Doručkovao sam oko 2,5 sata pre trke. Vremenski uslovi su bili idealni. Temperatura nešto ispod 10 stepeni, bez kiše i vetra, relativno sunčano.

Osetio sam blagu nervozu i pozitivnu tremu kada sam saznao da ću trčati zajedno sa Lazarom Filipovićem, triatloncem i reprezentativcem Srbije, kome je to bio 15. maraton.

Moj prvi maraton

Dogovor pre početka je bio da ćemo trčati tempom od oko 5:00 min/km, što je tempo za maraton od 3:30h. Idemo 18 kilometara ka Jančićima, selu u okolini Čačka, tu se okrećemo i trčimo nazad. Poslednjih 6 kilometara završavamo na atletskoj stazi, odakle smo startovali.

Situacija koju sam mogao da poželim. Idealna prilika za mene da posle gotovo godinu dana priprema za maraton testiram svoje trenutne mogućnosti, i to sa neuporedivo iskusnijim i boljim trkačem.

Startovali smo svi zajedno, nas 5 maratonaca, 3 polumaratonca i 5-6 na 10K. Krenuli smo lagano, tempom od oko 5:20 min/km. Ja sam bio rezervisan i na začelju grupe. Tako smo nastavili nekih 5 km kada su nas napustili trkači na 10K. Troje maratonaca - Jelena, Adam i Nebojša su usporili, tako da su sada u grupi ostala trojica polumaratonaca - Goran, Bojan i Jovan i nas dvojica maratonaca. Lazar je diktirao tempo, a mi ostali smo pratili. Sada je već postajalo malo brže, ali sam pratio bez problema. Sve vreme puls mi je bio jako kontrolisan, i dalje u drugoj zoni u kojoj inače trčim dužine na treninzima.

Na 10.5 kilometara, Goran, Bojan i Jovan su bili na polovini svoje distance pa su se okrenuli, tako da smo sada ostali samo Lazar i ja. Tada sam uzeo prvu okrepu, samo vodu. Ostalo troje maratonaca bili su u zaostatku od oko 10 minuta.

Trka je za mene zapravo tek počela

Lazar je osetno ubrzao, na oko 4:25 - 4:30 min/km. Znao je da je moj najbolji tempo na 30 km 4:40, pa me pitao me da li mogu da držim brži tempo koji je nametnuo. Potvrdio sam da mogu, ali uz opasku da ne znam šta će se desiti u poslednjih 6-8 kilometara, jer to je za mene nepoznata teritorija. Prepustio sam njemu da vodi.

Moj prvi maraton

Trasa je postajala brdovitija i zahtevnija, ali sam uspevao da ga bez problema pratim. Nisam imamo nikakve krize, dobro sam se osećao i malo brže trčanje je u tim trenucima bilo pravo uživanje. Lazar mi je davao dragocene savete - skraćivanje koraka, rad ruku, naginjanje, otvaranje kukova na nizbrdicama itd. Trudio sam se da dišem pravilno i da ne pričam puno, ali smo stigli da malo proćaskamo.

Tračali smo blago uzbrdo do 18. kilometra kada smo se okrenuli. Tada sam uzeo prvi gel i malo vode. Lazar mi je malo kasnije rekao da sam možda prerano uzeo gel i da će mi se sada više tražiti šećer. Zbog toga je iz džepa izvadio bonžitu koju mi je pružio.

Nekih 10 minuta nakon što smo krenuli nazad, sreli smo i drugi deo maratonske ekipe, Jelenu, Adama i Nebojšu. Uz pozdrave smo samo nastavili, svako u svom smeru.

Nakon 2-3 ravna kilometra počeli smo polako da se spuštamo. Bilo je par dužih nizbrdica koje smo preletali. I dalje sam trčao dobro, pratio sam Lazara, a puls mi je bio sada bio oko 160-165 otkucaja, tako da sam još uvek bio daleko od opasne, crvene zone.

Kilometri su se ređali i malo po malo došli smo do 30. kilometra. U tom trenutku Lazar mi je rekao da nam je prolaz na tempu ispod 4:40, što je značilo da sam ostvario svoje najbolje vreme na 30 km. To mi je prijalo. Osetio sam nalet samopouzdanja, jer sam se i dalje osećao sveže. Tada su u glavi počele prve računice - da li ću uspeti da trčim ispod 3:30h? Koji tempo mi je potreban? Koliko mogu da usporim na kraju?

Moj prvi maraton

Ostalo je nekih 6 kilometara trčanja po drumu. I dalje sam se osećao dobro, ali sam negde od 32. kilometra shvatio da sam počeo da blago usporavam i da teže pratim Lazarov tempo, koji je bio ujednačen i stabilan. Trčao je kao mašina i nije posustajao. Sve vreme me uporno bodrio i pitao kako se osećam, ali rastojanje među nama je polako počelo da se povećava.

Baš kada je postalo zahtevno, desila nam se jedna smešna situacija kada nas je na putu spremno čekao pas, spreman za napad. Kada nas je pojurio, ja sam krenuo u sprint, što mi nije išlo u prilog, jer mi je trebalo vreme da se puls stabilizuje a trčanje postane prijatnije. Uglavnom, prošli smo bez posledica.

Postajalo je sve teže. Lazar mi je bežao nekih 10 metara. Znao sam da mogu da ga sustignem i trčim pored njega, ali sam se plašio da će me taj ritam u poslednjih nekoliko kilometara potpuno slomiti i da neću moći da završim trku, što bi posle svega bila prava katastrofa. Već tada, to je bilo moje najduže trčanje ikada. Puls mi je bio blizu 180 otkucaja pa sam odlučio da malo usporim i prilagodim tempo i da ne pratim Lazara u stopu.

Približavali smo se atletskoj stazi i nije postojalo ništa lakše. Nisam bio na izmaku snage, nisam osećao nikakve bolove, ali jednostavno su noge postale teške, ramena ukočena, a pogled umesto usmeren daleko napred, zakucan u zemlju ispred sebe.

Lazar je malo usporio kako bi me sačekao, pa smo konačno istrčali na stazu da završimo poslednjih 6 kilometra. Ponovo je ubrzao i bio je već daleko ispred mene. To je bio ritam koji već nisam mogao nikako da pratim.

Ostatak sam pretrčao sam. Pronašao sam tempo koji sam mogao da podnesem i to je bilo to. Bio sam jako ukočen u gornjem delu tela, teže sam podizao kolena, korak se skratio, pa u tim trenucima moje trčanje nije bilo naročito reprezentativno. Usporio sam na oko 5:20 min/km.

Tako sam trčao do kraja - 42.195 m.

Na kraju vreme 3:25h, ili tempo od 4:51 min/km. Rezultat sa kojim sam prezadovoljan. Osećaj na kraju je bio odličan, ostvario sam cilj.

Fizički sam se osećao mnogo bolje nego na kraju trke na 34 km u Novom Sadu prethodne godine. Nisam bio na izmaku snage, čak sam imao osećaj da bih mogao još neki kilometar. Da li je to bio adrenalin ili endorfin ne znam. Osećaj je bio dobar.

Ceo maraton sam pretrčao na jednom gelu, vodi i izotoniku. Bonžita koju mi je Lazar ranije dao ostala je u džepu, netaknuta. Sada je bilo vreme za ozbiljniju okrepu. Pridružili su nam se i polumaratonci, pa smo zajedno čekali ostatak ekipe.

Dobio sam još par korisnih saveta od Lazara, vezanih za oporavak i buduće trke. Sada mnogo bolje mogu da sagledam čitav proces priprema za maraton ali i samu trku. Uvideo sam neke slabosti koje ću pokušati da prevaziđem u budućnosti . Pre svega mislim na pad koji se desio u poslednjoj deonici trke. Cilj mi je da taj pad bude što manji, i da sa više energije prođem kroz cilj.

Enigma ostaje ishrana, odnosno okrepa u vreme same trke. Imam osećaj da bih mogao i bez vode i bez hrane, što znam da nije održivo. Da li bih na kraju bio bolji da sam još nešto pojeo… ne znam. Imao sam osećaj da mi muskulatura nije dovoljno snažna da održi taj ritam sve vreme, pre nego što mislim da sam ostao bez goriva… Ostaje mi da u budućnosti bolje upoznam reakcije svog tela.

Verujem da će za to trebati mnogo više iskustva.

Na kraju zaključak. Kako je biti maratonac?

Putovanje do cilja - mog prvog maratona je trajalo dugo. Ne mogu da kažem da je bilo previše teško, ali zahtevalo je odricanje i vreme. Svaki pretrčani kilometar bio je zadovoljstvo.

Dugo mi je trebalo da se odlučim za maraton. Osećao sam veliko poštovanje prema toj distanci i prema maratoncima. Posle mog prvog maratona taj osećaj je samo pojačan.

Zapravo je taj dugački put pre trke pravi test za duh i telo, volju i motivaciju, i ono što je suština. Sama trka i prolazak kroz cilj je nagrada za taj višemesečni uloženi trud.

Moj prvi maraton

Kako bi rekao Ivan Miškeljin u svojoj knjizi “Trka u mojoj glavi” - “Posle višemesečnog treninga, kada izađete na start pred početak trke, vi ste već druga, promenjena osoba.”

Svojim prvim maratonom sam prezadovoljan. Zahvaljujem se svojoj porodici i svim trkačima sa kojima sam tog dana startovao.