Kopaonik Trail Race 2019.

Drugu godinu za redom učestvovao sam na trci Trail Race Kopaonik. Kako uglavnom trčim drumske trke po asfaltu ova trka je zbog svoje prirode u mom kalendaru jedinstvena. Trče se dve trke, na 7km i 15 km. Moj izbor je, kao i prošle godine, bila deonica od 15km. Iako nisam neki zaluđenik za trail trčanje ovaj događaj je odličan jer je visinska razlika mala, staza nije teška i odličan je razlog da se u sred leta poseti planina.

Događaj je prilično dobro organizovan. Cena startnine je nešto veća (2600 din.) pa su i očekivanja veća. S obizrom na sva dešavanja, program i nagrade, mislim da je cena opravdana.

Pored startnog paketa tu su organizovani izleti, besplatan doručak i ručak, nagradna igra, organizovano druženje, solidne nagrade za najbolje, trka za decu…

Startni paket podseća na većinu sa naših trka. Ove godine je ipak bio bogatiji nego prethodne. Umesto pamučne, ove godine je u paketu bila aktivna majica. U platnenoj vreći je bila i futrola za telefon koja se nosi oko ruke, promo materijal, broj sa čipom, kesa integralnog keksa…

Finišerska medalja je jedinstvena jer je napravljena od drveta. Dobar detalj koji se uklapa u ambijent i duh događaja.

Startni broj i finišerska medalja

Da ne bude sve savršeno

Bilo je malo nervoze oko preuzminja brojeva. Da li sam ja izabrao loš trenutak, ali slično kao prošle godine ceo postupak je bio prilično spor. Na broj sam čekao dobrih 50 minuta. Procedura je takva da prvo potpisujete izjavu na jednom mestu, a onda na drugom, dva metra dalje, ponovo čekate da preuzmete startni paket i narukvicu. Dodatnu gužvu pravili su takmičari koji su preuzimali brojeve za dvadeset svojih kolega. Nije bilo moguće zameniti majicu za manji ili veći broj, pa je svaka reklamacija i objašnjavanje dodatno oduzimala vreme i stvarala nervozu među ostalima.

Takođe, organizatorima moram da zamerim na fotografijama sa trke. Uglavnom organizatori fotografije sa trke postavljaju odmah na svojim Facebook profilima, a kasnije na web sajtovima. Iako je kvalitet fotki za dve klase iznad svih ostalih čini se da sami takmičari nisu u prvom planu, pa ako planirate da pronađete sebe, možda nećete moći jer vas neće biti. Nije neka zamerka, na mnogo važnijim stvarima nisu omanuli.

Trasa

Što se tiče same trke, staza je dobro obeležena, ne postoji šansa da se izgubite. Duž cele trase su raspoređeni volonteri koji su tu da vas upute ka pravom smeru. Okrepne stanice su bile na dva mesta, sa vodom i izotonikom, mislim i voćem. Dopalo mi se to što je voda bila u flaši, a ne u malim plastičnim čašama kako je obično na gradskim trkama. Meni je tako konzumacija lakša, a moguće je i flašicu poneti sa sobom.

Trči se kroz raznovrsne predele, od druma na početku, pa kroz šumu, preko kamenitih puteva, pašnjaka, livada, uzbrdo i nizbrdo, preko malih planinskih potoka, oborenih stabala, kroz blato i vodu. Vrlo živopisno. Ako trčite sporo moguće je uživati u okolnom pejzažu, a ako vam je cilj nešto brže trčanje gledaćete ispred sebe sve vreme, fokusirani na stazu i svaki sledeći korak.

Za razliku od prošle kada je kiša danima obilno padala i staza je bila nakvašena i sa više blata, ove godine je bilo bolje za trčanje, ali i sa mnogo više sunca. Trka je počela u 11h i bilo je prilično vruće. Vrlo neobično za tu nadmorsku visinu, ali sunce je peklo prilično jako, nije bilo svežine u vazduhu, tako da je svaki ulazak u šumu jako prijao.

Moja trka

Pred Kopaonik ove godine imao sam samo jedan cilj - da budem bolji nego prošle. Značilo mi je iskustvo, ovog puta sam bolje poznavao stazu. Znao sam gde mogu da trčim brže, gde me čekaju usponi a gde treba da usporim ili da šetam.

Pred početak trke. Kopanik trail race 2019.

Na kraju, moram biti zadovoljan, 18. mesto ukupno od oko 180-200 takmičara. Popravio sam prošlogodišnje vreme za 5-6 minuta.

Od početka sam se dobro osećao i do kraja trke prestigao me je jedan takmičar, a ja sam polako sustizao trkače ispred sebe do samog cilja. Za razliku od prošle godine kada sam veći deo trke bio u grupi, sada sam verovatno 12 kilometara trčao potpuno sam. Da li mi je to pomoglo da budem brži ili ne, nisam siguran. Imam osećaj da bolje trčim kada me neko juri nego kada treba nekog da sustignem.

Osim jednog zamalo ozbiljnog iskretanja zgloba nisam imao apsolutno nijedan drugi problem. Na sekund sam se prisetio košarkaške karijere i poznatog oštrog bola prilikom iskrenuća. Srećom, sve je prošlo bez ozbiljnih posledica, inače bi me čekalo dugo skakutanje kroz šumu.

Odličan i dobro organizovan događaj, definitivno treba doći i probati.