Divča winter trail 2021.

Trka je prvobitno trebala da bude održana u zimskom terminu. Sada smo se već navikli na otkazivanja i odlaganja, pa bez obzira što je održana u skoro sred proleća, zbog uslova koji su vladali na stazi ova trka se može nazvati zimskim trejlom.

Iako nisam profilisan kao naročit ljubitelj planinskog trčanja, blizina Divčibara, veliki broj odloženih ili otkazanih uličnih trka, ali i veliko interesovanje među Čačanima za ovu trku me nateralo da se i ja prijavim.

Moje dosadašnje iskustvo sa planinskim trčanjem je vrlo skromno - dve Kopaonik trail race trke 2018. i 2019.

Tražili smo sneg, blato, vodu i to smo i dobili!

Imali smo neuobičajeno niske temperature za drugi deo aprila, jutarnje minuse, sneg i kišu, i tako danima pre trke.

Naravno, na planini je sve to prenaglašeno. Imali smo prave zimske uslove, sa snegom, vodom i mnogo, mnogo blata.

Putovao sam organizovano sa ostalim trkačima i trkačicama iz Čačka. Bilo je lepo biti deo karavana koji je krenuo da osvoji Maljen. Atmosfera je bila dobra, toliko dobra da su neki koji su krenuli turistički u toku puta odlučili da trče.

Čačanski trkači na putu za Divča trail

Stigli smo baš na vreme tako da parking nije bio problem. Sačekao nas je dug red za preuzimanje startnih paketa, ali jedna od prednosti grupnog odlaska je ta što nismo svi morali da čekamo, već samo oni najmlađi 😄. To je ostalima ostavilo sasvim dovoljno vremana da se na miru presvuku, osveže i napune kalorijama.

U startnom paketu je bila pamučna majica, startni broj, energy bar, flajer kupon za predstojeći FOX trail i promo flajer za trku Dva vrha Čačka.

Preostalo nam je samo da čekamo vreme za početak, a kako je preuzimanje brojeva potrajalo, start je pomeren za 11:30h. Zagrejali smo se i čekali da trka počne.

Trka

Start trke Divča trail 2021.

Krenuli smo uzbrdo, skijaškom stazom, nekih 800-1000 metara, po uglavnom snegom prekrivenoj, blatnjavoj podlozi.

Na trenutak je progrejalo sunce i pomislio sam da sam se obukao previše. Skoro da je postalo vruće. Ipak, kada smo sa vrha skrenuli desno, u šumu, ponovo je postalo dosta svežije. Tada su se stekli uslovi za trčanje.

Odmah sam primetio glavnu razliku između ove staze i one na Kopaoniku, a to je vrlo oštro kamenje koje je nemoguće izbeći. Uopšte, staza na Kopaoniku mi deluje pitomije. Uz kombinaciju velike količine vode i blata, svaki korak, naročito na nizbrdicama je bio nagazna mina za klizanje, padanje i potencijalne povrede. Shvatio sam da nisam pogrešio što sam obuo trail patike. Naime, pre polaska, dvoumio sam se da li su mi potrebne one, ili je dovoljno da obujem svoje stare i istrošene patike za asfalt i ne razmišljam o količini blata i vode koje će se na kraju naći u njima.

Lekcija 1

U ovakvima uslovima sa obućom ne sme da bude kompromisa. Za ovakvu podlogu, blato i sneg, Salomon Speedcross 5 se su pokazale kao pun pogodak.

Nastavili smo i na ravnom sam uspeo da uhvatim donekle ujednačen ritam od 4:30 - 4:40 min/km i tako sam trčao narednih 5-6 kilometara.

Na šumovitim delovima voda je padala sa stabala pa su uslovi bili nalik trčanju po kiši. Pokušavao sam da aktivnom majicom osušim glavu, što je naravno skoro nemoguće.

Lekcija 2

Poželjan je šuškavac sa kapuljačom, ili čak neka lagana kabanica, ako je previše vrućina za kapu.

Kako je trka prolazila do izražaja je došla prava obuća za ove uslove. Patike su mi naročito na nizbrdicama bile velika prednost.

Nastavio sam napred i pretekao dosta učesnika koji si bili ispred mene. U nekom trenutku sam sustigao prijatelja iz ekipe, Jovana, i nastavili smo zajedno. Na većim usponima bismo šetali, a na manjim usponima i ravnom trčali.

Bili smo u grupici od oko dvadesetak trkača, raspoređenih na nekih 50 metara. Put nas je vodio napred, staza je bila markirana crvenim trakama koje smo pratili. Došao je 11. kilometar i znam da je to pozicija na kojoj sam očekivao okrepu. Bilo mi je neobično što okrepe nije bilo. Neko iz grupe iza nas je prokomentarisao da okrepe nema na toj poziciji, a bila je tu na prethodnoj trci. OK, možda mi sat ne pokazuje dobro, okrepa će možda uskoro. Nije mi bilo neophodno osveženje, više potvrda da je uskoro kraj.

Naišli smo na jednu jako strmu nizbrdicu. Takmičari su se spuštali bukvalno četrvoronoške. Jovan je malo posustao jer nije bio u trail patikama, a mene je inercija gurala napred i bilo mi je naporno da usporavam i pratim ritam ostalih.

Gledao sam kako ljudi proklizavaju i padaju ispred mene. Penju se i spuštaju nogama i rukama, hvatajući se za travke. Jako težak deo staze.

Danas znam da sam zahvaljujući kramponima na patikama na tom delu bio u prednosti u odnosu na ostale. Još jedan plus za patike.

Povremeno sam se osvrtao da vidim da li me Jovan prati. Bio je iza mene nekih 40 metara. Plan je bio da ga sačekam kada izađemo na ravniji deo i dalje nastavimo zajedno.

Nekako smo prešli taj pakleni deo, izašli na neki proplanak kada je par trkača ispred mene stalo i osvrnulo se nazad. Kada sam im prišao prokomentarisali su da smo skrenuli sa staze i da ne trčimo dobrom trasom. U prvom trenutku nisam bio siguran da li govore istinu jer je staza i dalje bila markirana crvenim trakama koje je cela grupa pratila. Ništa nije delovalo nelogično. Jedina sumnja je bila što staza ispred nas nije bila toliko ugažena koliko bi trebalo.

Ni ja, ni ostali trkači, nismo imali izbora osim da se vraćamo nazad, ko zna koliko ili da nastavimo pravo, tom obeleženom stazom. I nastavili smo dalje.

Jovana već nije bilo iza mene, ali sam se nadao da će me sustići i da ćemo nastaviti zajedno do cilja.

Staza je ponovo postala paklena, do dna, do potoka, pa do vrha… Ni traga od normalog puta. Kretali smo se potpunom divljinom. Gazili po dubokom blatu, a jedinu potporu nam je davalo korenje i oštro kamenje. Više smo šetali nego trčali jer teren je bio nemoguć.

Kada smo izašli na proplanak a ja na satu video da gazimo 13. kilometar javila se ozbiljna sumnja… Više nema dileme.

Promašili smo stazu

Iako smo se i dalje kretali potpuno obeleženom stazom nije bilo dileme da nismo na pravom putu. Sada je samo pitanje, kada ćemo se vratiti i da li ćemo se uopšte vratiti na pravu stazu.

Čitajući i slušajući o trail trčanju često sam se pitao kako je moguće da se neko izgubi ili promaši stazu. Upravo tu situaciju sam sada proživljavao.

Svašta mi je prolazilo kroz glavu. Da li se vraćamo unazad? Da li trčimo u krug? Da li smo možda na stazi od 25 kilometara, jer znam da je prethodni Divča trail imao i tu dužu stazu?

Jovana već nije bilo nigde na vidiku i ubedio sam sebe da je on pronašao pravi put sa grupom sa kojom je ostao.

Bio sam potpuno mokar, a taj spori ritam me je dodatno hladio, pa je na trenutke bilo prilično hladno.

Kretali smo se dalje, nismo stajali, sat je pokazivao da je 14. kilometar i znao sam da je nemoguće da smo na kilometar od cilja, jer čeka nas silazak od 800 metara niz ski stazu. Bio sam zbunjen jer iza mene je jedan prilično iskusan stariji trkač, siguran sam u šestoj deceniji, komentarisao da smo na dobrom putu. Kako?

Zalutali na Divča trailu

Konačno smo izašli na čistinu i tada smo ugledali tragove automobila gde je pre nekih 45 minuta stajala foto ekipa. Setio sam se onog filma kada Entoni Hopkins i Alek Boldvin lutaju po divljini Aljaske i onda u jednom trenutku shvate da su ceo dan hodali da bi se vratili na isto mesto.

Edge

To je bio taj osećaj. Bio sam besan jer smo bez razloga napravili pakleni krug. Do cilja nam treba ko zna koliko, ali istovremeno sam osetio olakšanje jer smo se vratili na pravi put, koji će nas, nadam se, odvesti do cilja, što znači da ćemo trku završiti, bez potrebe da se angažuje Gorska služba spašavanja.

Među nama zalutalima je bio je i jedan momak iz BRC-a, očigledno iskusniji, koji je izračunao da nas do cilja čeka još oko 6 kilometara. Nastavio sam napred sa ostalim trkačima. Naišli smo na raskršće na kom smo navodno pogrešili. Sada smo umesto pravo, skrenuli levo u šumu, nizbrdo, ka potoku.

Spustili smo se, prešli potok, čini mi se peti put, popeli na brdo, i negde tačno na 15. kilometru došli do okrepe. Znao sam da nam do cilja treba još 4 kilometra. Tu je palo malo teških reči od strane jednog od takmičara, koji je kritikovao ljude na okrepnoj stanici, kritikujući obeležavanje staze i nedostatak volontera na bitnim mestima. Iako sam u tom trenutku osećao isto, mislim da ti ljudi nisu krivi za našu grešku, i da kritike nisu upućene na pravu adresu.

Lekcija 3

Lična odgovornost i puna koncetracija je u svakom trenutku neophodna.

Očigledno je da sam se trčeći u grupi osećao previše sigurno, i da sam umesto boljeg praćenja markacije više obraćao pažnju da ne zgazim na neki oštar kamen. U planini ne sme biti opuštanja, ali ni panike.

Lekcija 4

Ovih 15 kilometara ipak nije velika kilometraža, ali učitavanje GPS mape na sat je svakako preporučljivo jer ne mogu da zamislim osećaj da sa staze skrenem na nekom ultra trejlu.

Na kraju nisam ni svestan šta se tačno desilo i kako smo mogli da pogrešimo. Mislim da me to skretanje sa staze na kraju koštalo najmanje 50, možda i celih 60 minuta. Za ta 4 kilometra viška skupili smo dodatnih 300+ metara elevacije, što je povećanje od gotovo 50%. Umesto 15 km i 660 m elevacije mi smo postigli oko 19 km i 930 m elevacije. To kaže moj sat za koji nisam siguran da je precizan, jer mi na atletskoj stazi pokazuje razliku od 1 metra po krugu! Da dodam da je taj deo staze bio najekstremniji i najteži za prelaženje.

Divča dodatnih 4 km

Kako god, sada sam bio na pravoj trasi. Ostatak trke je prošao rutinski. Još malo uspona, spustova, prelazak preko potoka, ovog puta, preko mosta, da bih konačno došao do ski staze. Tu mi se ugasio sat, tako da nemam izmerenih poslednjih 700-800 metara. Spustio sam se niz ski stazu i konačno završio trku.

Na cilju sam shvatio da Jovan još nije završio što me je malo zabrinulo. Ipak, dok sam se ja presvukao, i on je stigao.

Samo nas dvojica iz naše grupe smo promašili stazu. 🤦🏻‍♂️

Ipak, zadovoljan…

Bilo je to odlično iskustvo. Mislim da su uslovi bili jako teški i srećan sam što sam učestvovao i uspešno završio trku.

Znam da je propust zbog promašene staze na nama trkačima, ali ipak upućujem malu primedbu organizatoru, jer mislim da je to mesto moralo biti bolje obeleženo, ili je tu trebao biti volonter. To je ono što na Kopaoniku odlično rade, pa su mali izgledi da zalutate. Uostalom, nismo zalutali nas 3-4, već najmanje 20 ljudi koje sam ja prebrojao. Pritom, ne radi se samo o početnicima, bilo je tu iskusnih i starijih trkača.

I što zameram najviše - staza kojom smo se kretali bila je obeležena, pa smo dugo imali utisak da se krećemo pravom trasom. Očigledno je to bila markacija neke druge trke. Da nije bilo tako možda bismo ranije shvatili da nešto nije u redu i vratili se nazad. Sada to nije ni bitno, platili smo školu.

Žalim jedino što znam da bismo imali jako dobro vreme u cilju. Ovako je to bio jedan dobar nedeljni trening.

Ostatak ekipe je uspešno završio trku, neki malo teže zbog hladnoće ili teških nogu od prethodnih dana, neki lakše. Što je najvažnije svi su prošli bez povreda, i sa medaljama oko vrata!

Divča winter trail

Idemo dalje.