Lefkada Green Halfmarathon 2018.

Ovo pišem sa vremenske distance od 14 meseci. Šta bih rekao o ovom događaju, jedan od onih koji bi trebali da budu najbolja uspomena, i to i jesu, ali iz različitih razloga.

Zbog ove trke smo pomerili letovanje, tj. otišli smo ranije u Grčku, čak smo i sina izveli iz škole 5 dana ranije. Sve zbog 8. Green Halfmarathona na grčkom ostrvu Lefkada. Uzbuđenje je bilo veliko, što zbog dugo očekivanog odmora, što zbog trke.

Trka se održala našeg drugog dana letovanja. Imao sam dan za odmor od dugog puta i kratku aklimatizaciju. Malo sam se pribojavao toplog vremena i vrućina, ali ispostavilo se bez razloga, jer vreme je bilo prijatno a visoke temperature i vlažnosti vazduha kao da uopste nije bilo.

Kotizaciju sam uplatio još ranije, preko Paypala, a kada smo stigli odmah prvog dana sam preuzeo startni paket. Majica, promo materijal na grčkom, prilično skromno. Jedva sam dočekao sutrašnji dan i trenutak početka trke. Start je bio u 18h, a trasa kakva se poželeti može - delom kroz grad Lefkas i najvećim delom pored mora i kroz prirodu, pa otuda i naziv Green halfmarathon.

Koji su različiti razlozi koje sam pomenuo zbog kojih će ova trka ostati u gorko/slatkom sećanju?

Nisam ispratio obaveštenja na sajtu, nisam razumeo letke na grčkom iz startnog paketa, dok sam bio negde daleko iza startne linije nisam jasno razumeo obraćanje osobe koja je označila start.

Skup ovih nesrećnih okolnosti je doveo do toga da nisam imao pojma da start trke nije masovnog karaktera već posebno kreću polumaratonci, pa trkači na 10K i 5K. 😑🤦🏻‍♂️

Propustio sam prvi start kada su krenuli polumaratonci, već tada sam se malo zamislio jer sam bio daleko iza prvih linija gde je trebalo da budem, i umesto da odmah reagujem i obratim se nekom od redara ja sam startovao sa narednom grupom.

Nakon 300 metara sam shvatio šta sam uradio i da će pored mog imena, jedinog takmičara iz Srbije, stajati DNF, bez obzira šta bude dalje.

Praktično sam prešavši liniju starta kada to nisam smeo sebe diskvalifikovao iz trke.

Nastavio sam da trčim, ali bio sam prilično besan i razočaran neko vreme. Dvoumio sam se da li da prekinem trku ili nastavim dalje. Odlučio sam da istrčim celu trasu do kraja. Toliko sam dugovao sebi i svojoj porodici za put od 1000 km i mesece priprema pre trke.

Tako je i bilo, za 1h:38min završio sam polumaratonsku deonicu. Nevažeće vreme koje će ostati upamćeno samo na mom Strava profilu. Ipak, dobio sam čak i medalju na kraju, jer sam trku trčao i završio potpuno regularno. Start je bio pogrešan.

Rekao bih čak da sam jako dobro trčao, da li zbog besa, ne znam. Da nisam imao te žute kilometre kada sam pomišljao da odustanem možda bih danas pisao o Lefkadi kao mojoj najuspešnijoj trci i ličnom rekordu. Vreme je zaista bilo dobro, prijatno, staza ravna, optimalan broj trkača, dobre okrepne stanice. Moj strah od vrućine i vlage je bio neosnovan. Ali…

Škola je plaćena

Na teži način, na mestu gde to baš nije moralo da mi se desi sam naučio da se dva puta pre starta uverim da razumem sva pravila i proverim propozicije, kako se ovakva glupost ne bi više nikada ponovila.

Zanimljivo iskustvo, koje ipak nije uticalo na ostatak odmora. Trku sam do sutrašnjeg dana zaboravio a uživanje u lepotama ovog predivnog grčkog ostrva je tek moglo da počne.

Lefkada, Megalipetra beach